Регулатори раста биљака (ПГР) постали су стандардни део комерцијалне производње воћа, иако су често погрешно схваћени изван индустрије. Ако се правилно користе, не замењују добру хортикултурну праксу - већ га фино-подешавају, помажући узгајивачима да постигну циљеве величине, приноса и квалитета које сами временски услови и генетика не могу поуздано да постигну. Ево практичног погледа на то како се заправо користе.
Гиббереллинсспадају међу најчешће коришћене ПГР у производњи воћа, посебно у стоном грожђу и цитрусима. Они промовишу издуживање ћелија, што повећава величину плода и, у сортама грожђа без семена, помаже да се надокнади смањена деоба ћелија која обично долази са губитком семена. Овде је време веома важно - примена прерано или прекасно у развоју плода може да произведе недоследне резултате, тако да узгајивачи обично прате строго дефинисане прозоре примене који су везани за специфичне фазе раста.
Цитокининираде заједно са гиберелинима у многим програмима, првенствено промовишући ћелијску деобу, а не издуживање ћелије. У воћу као што су јабуке и коштичаво воће, примена цитокинина током раног развоја плода може повећати број ћелија, што се претвара у већу коначну величину плода касније у сезони. Такође се користе за побољшање постављања плодова код неких усева, помажући да се више цвећа развије у плодове који се могу убирати, а не да опадају.
Ауксинииграју улогу у више фаза, од смањења опадања плодова пре-бетве до побољшања заметања плодова. Синтетички ауксини примењени у правом тренутку могу спречити природну абсцисију која узрокује опадање воћа пре бербе, што је значајно за усеве као што су јабуке и цитруси где чак и неколико дана кашњења у планирању бербе иначе може значити значајан губитак приноса.
Регулатори на бази етилена{0}}се користе другачије од хормона{0}}подстицања раста изнад -, а првенствено се примењују за управљање сазревањем и обојењем, а не за величину. Етефон, једињење које ослобађа етилен-, се обично користи за промовисање равномерног зрења и побољшање боје плодова у усевима као што су парадајз и неко коштичаво воће, што је важно за изглед на тржишту колико и за квалитет у исхрани.
Паклобутразол и други успоривачи растаузимају супротан приступ од хормона изнад - уместо да подстичу раст, они ограничавају вегетативни раст како би преусмерили енергију дрвета на развој плода, а не на раст изданака и листова. Ово је уобичајено у производњи манга и неких цитруса, где контрола бујности дрвета може побољшати конзистенцију цветања и квалитет воћа током сезоне.
Начин примене и времеважно колико и сам избор регулатора. Фолијарно прскање, умакање и примена земљишта имају различите стопе апсорпције и ефективне прозоре, а погрешна концентрација у било ком смеру изазива стварне проблеме - премало не производи никакав мерљив ефекат, док превише може да изазове деформитет плодова, претерано проређивање или фитотоксично оштећење саме биљке. Већина комерцијалних програма прати протоколе{3}}специфичне за усеве развијене кроз опсежна испитивања на терену, а не опште смернице, управо зато што је граница за грешку уска.
Усклађеност са прописимаје фактор који узгајивачи не могу прескочити. Употреба ПГР-а је регулисана максималним граничним вредностима остатака (МРЛ) које се разликују у зависности од земље и усева, а узгајивачи оријентисани на извоз{1}} посебно морају да прате који регулатори су одобрени на њиховим циљним тржиштима, а не само у њиховој земљи. Једињење одобрено у земљи, али ограничено на извозној дестинацији може ефикасно блокирати приступ тржишту без обзира на то колико је добро функционисало агрономски.
Балансирање повећања приноса у односу на квалитет воћа
Постоји уобичајена заблуда да више примене ПГР-а једноставно значи већи, бољи плод - у пракси, однос је много више балансирање. Превише агресивно повећање величине плода са гиберелинима, на пример, може доћи по цену садржаја шећера или чврстине, пошто биљка има ограничену количину ресурса за расподелу без обзира на хормонску сигнализацију. Искусни узгајивачи имају тенденцију да третирају ПГР програме као једну варијаблу између неколико - заједно са наводњавањем, исхраном и резидбом -, а не као самосталну полугу за побољшање резултата, пошто изоловано коришћење ПГР-а без прилагођавања остатка програма често даје плодове који су већи, али не нужно и бољи.
Закључак
Регулатори раста биљака нуде стварне, мерљиве предности у производњи воћа - већу величину плода, конзистентнији принос и побољшане маркере квалитета као што су боја и чврстоћа -, али најбоље функционишу као прецизно-временски допуна здравој хортикултурној пракси, а не замена за њу. Одређивање времена, концентрације и{4}}протокола специфичних за усеве важније је од тога који регулатор ће бити изабран, а да будете у току са прописима о остацима на циљним извозним тржиштима је једнако важно као и исправна агрономија.
